Preopterećeni ČETVRTAK

Jutro, klasika. Iz kreveta me izvlači, ovoga puta ne zvuk budilnika već svraka koja je sletela odmah pored mog prozora i ne prestaje da svrače. Sreća pa se to nije desilo mnogo pre alarma. Bacam pogled na svoj plan i vidim da sam danas ovde u selu. Dakle, ne moram da žurim na bus, pa se lagano pripremam najpre za srednju školu gde ću raditi u kantini od 9-13 časova, a onda za dom u kojem su smeštene osobe sa smetnjama u razvoju i invalidi koji ne mogu da se staraju sami o sebi. Tamo sam od 13-16 časova. Nakon toga imam kratku pauzu, pa volontiram kao asistent treneru dečijeg folkora od 17-19 časova. Nakon toga, od 20-23 časova idem na norveški folkor za starije. Posle toga mogu samo da skapem u svoj krevet do sledećeg jutra.

Sa zadovoljstvom odlazim na ovo mesto jer se tamo osećam korisno i prijatno. Korisno jer ima dosta posla, a kad sam već doš'o tu da volontiram, onda želim da nešto i radim, a ne da sedim i dosađujem se. Sa druge strane, osećam se prijatno jer su ljudi sa kojima radim tamo izuzetno prijatni i prijateljski nastrojeni, a posebno šefica, koja mi je postala dobar prijatelj. Ona je tako kul i svestrana. Španac koji je prošle godine volontirao na ovom mestu rekao mi je da je ona njemu "norveška majka" kako ju je nazvao. Pored nje, sa nama, u kuhinji, radi još jedna nastavnica i dva učenika. Kada budemo vredni i sve završimo pre vremena, onda dok čekamo đake da dođu na ručak, igramo karte. Naučuo sam ih da igraju "uno" i "tač", a oni su meni pokazali razne njihove neke društvene igrice. Iskreno, nisam impresioniran istima, a vidim da je i njima interesantniji "uno". Posle velikog odmora za ručak, đaci odlaze u svoje učionice, a mi peremo stolove, metemo pod, peremo suđe - ispiremo masnoću iz njih mlakom vodom i sapunicom, a onda ih ređamo u mašinu za pranje sudova na dubonsko pranje. Danas smo recimo spremali "tako". Norvežani su odlepili za meksičkom hranom. Na stolu smo postavili tortilje, a đaci su po izboru filovali mesom, čilijem, pavlakom, kukuruzom šećercem, paprikom, paradjzom, krastavcem, kačkavaljem, avokadom i/ili crnim lukom. Oni koji ovo jelo ne vole jedu "kneke bre" - braon, tanki i hrskavi hleb sa kačkavaljem preko. U kanitini se mogu kupiti i razne vrste sokova, čokoladnog mleka, kakaa, musli bara, ledenog čaja i sl. I jelo se prodaje, sve što sam gore naveo. Ovde je sve za pare, što bi se reklo.

Kada završim u kantini, hitam direktno ka ustanovi za osobe sa poremećajem u razvoju i osobe koje ne mogu same da se staraju o sebi. Koliko mi je ovo mesto bilo mrsko na početku, toliko sada tamo rado odlazim. Nemam dozvolu da pišem o korisnicima usluga ove ustanove, pa ću se odmah prešaltati na sledeću aktivnost, a to je dečiji folklor.

U Srbiji sam osnovao dečiju folkloru sekciju u okviru udruženja građana "Grupa Kobra" u kojoj sam bio aktivan 8 godina. Sa tom našom decom mi je bilo zadovoljstvo raditi i uvek ih se rado setim. Ovde to nije slučaj. Zašto je to tako, pretpostavljam da ću nekada i o tome pisati, ali sada mislim da nije trenutak. Žao mi je što vas ostavljam uskraćenima za mnogo toga, ali tako sada mora da bude. Ali ću rado odgovoriti, koliko je to u mojoj moći, na sva vaša pitanja.

A nakon toga omiljeni folklor "torsdagdanse" - ples četvrtkom. Naš folkor i ovaj njihov su nebo i zemlja, ali sam se, za pet meseci, naravno, dobro uklopio. Nije bilo teško skapirati i uvežbati polku, valcer, tango i druge plesove koje ovde igraju kao tradicionalne. Najjače od svega je što su ljudi koji tamo odlaze divni i od njih se može mnogo naučiti. Isto tako oni od nas - stranaca, mogu mnogo naučiti, kao što sam ih naučio da igraju užičko kolo i ersko kolo, dok vlaško - nije bilo načina ni da probaju. Večeras je momak iz Tanzanije, umetnik koji je ovde po projektu dva meseca, pokazao svoj nacionalni ples. Ta multikulturalnost i susret sa pedeset nacija ovog sveta za samo pet meseci mi je neprocenjivo iskustvo. Od svakog može da se nauči nešto i sa svakim možeš da podeliš nešto lepo svoje. Svakog četvrka u toku jednog meseca, ovaj folklor, se organizuje u različitom selu. Domaćini spremaju kolače, služe voće, sok i hranu, a svi posetioci na licu mesta plaćaju po 500 dianra po probi, dok volonteri i studenti plaćaju po simboličnih 100 dinara. Jedini problem kod njohovog folklora mi predstavlja neprestano vrtenje u krug sa partnerkom. Ako je za utehu, to predstavlja problem svima nama koji dolazimo iz drugih zemalja. Kažu da se to uči i da se vežba. U tehnici je stvar. Evo, u snimku ispod je otprilike kako to izgleda norveški tradicionalni ples:

Obično se ovaj radni dan završi oko 23.00 časova. Rado idem, tako umoran, na spavanje i nije mi žao što sutra neću duže da spavam već ću već oko 7.30 sati na noge i lagane pravac ka vrtiću, mom omiljenom mestu ovde.

Za sutra i prekosutra je najavljena neka nezapamćena oluja u zapadnoj Norveškoj pod nazivom "Tor" koja stiže iz Amerike putem okeana. Najavljuju brzinu vetra i do 20m u sekundi i talase i do 30m visine. Najbliži aerodrom je zatvoren i otkazani su svi letovi. Svi se uzbudili, svi prikupljaju stvari, prikovuju drvene kuće, odlažu putovanja i sve aktivnosti.

Ajde baš da vidimo šta će sve to da bude! Avanturaaa... емотикон grin
http://www.tv2.no/a/7987782

P.S. Najjače je što je malo toplije pa neprestano se čuje neko treskanje i eho koji dolazi od planina koje nas okružuju, a to se led otapa i pada u santama na asfalt.

Za sami kraj, pored Aleksandrije u Nišu, evo jedne super škole za učenje norveškog jezika u Kragujevcu "Saga". Ako vam treba, pronađite ih na sledećem linku, a ja ih toplo preporučujem jer ovde sam upoznao njih petoro koji su zahvaljujući časovima u ovoj školi progovorili norveški:

https://www.facebook.com/norveska

SREDA k'o SREDA

Jutro je. Budim se i prvo što radim, osim što pazim da ne ustanem na levu nogu, je da gledam na zid desno od sebe. Zašto? Tamo se nalazi papir formata A4 na kojem je odštampan moj plan gde sam i kad sam, da ne kažem raspored časova. Evo, bliži se dan kada ću obeležiti pet meseca boravka u Norveškoj, a još uvek ne mogu da zapamtim gde kad treba da volontiram.  Iskreno, mislim da je to tako jer se i ne trudim da pamtim. Zašto bih da se opterećujem?! Hm, počeh i ja da učim nešto od njih. Polako, lagano, opušteno i bez stresa. Sve se da rešiti. Dobro, konačno, bacim pogled na papir i vidim raspored, ali koji je danas dan? Okrećem glavu na levu stranu i buljim u jedan sićušan kalednar koji visi na zidu levo od mene. Pikiram datum i vidim sreda! Okrećem glavu na desnu stranu i pikiram ŠKOLA! Uh, sad već kreće malo da bude potresno jer volontiram u školi izvan mog sela. To znači da treba da odem do autobuske stanice i sačekam bus do mesta koje se zove Fleke (što bi u prevodu na srpski imalo isto značenje - fleke). Oblačim se i trčim pravo u wc. Wc je naravno zauzet. Pa kako i ne bi kad nas ima podosta u kući, dao Bog. Ako, samo nek je veselo. Nije to problem jer u kući imamo dva toaleta. Drugi, ovog jutra, beše slobodan pa ne sedeh na svojim potrebama u hodiku čekajući prvi slobodan toalet. Ali, i kad se to desi, nema nikakvih problema, jer u hodniku imamo podno grejanje, pa baš lepo onako dok čekaš, a ono te podgreva, isto kao kad punjenu papriku dogrevaš na ringli. Naravno, nemam vremena za doručak, jer obično ne ustanem na vreme, pa zgrabim neku voćku sa stola u kuhinji - obično bananu, a neretko jabuku, pomorandžu ili mandarinu. Dosta je da pre jutarnje kafe, koja me u školi čeka, nešto prozobim.

Svanuće u toku januara, oko deset sati

Stižem na autobusku stanicu. Naravno, mrkli je mrak, ali ulična rasveta završava dobro svoj posao. Prolazim pored jedne srednjovečne ženice koja svake srede i petka isti bus čeka sa mnom, ali evo već pet meseci skoro, a nikako da me udostoji pozdrava. A ja uporan "Haj, haj", ma jok. Sestro, slatka, mislim se, pa ti kad bi znala za kakvog bi te baksuza kod mene u selu proglasili, pala bi na stražnjicu svoju. Imam takve primerke, doduše da ne grešim dušu, i u mojoj Trnavi, ali ovde ih povazdan ima. Razlika je, ipak, što su ovi naši istinski baksuzi, a ovi ovde su takvi dok te negde nekad privatno ne upoznaju. Prosto, ne javljaju se ljudi nepoznatim ljudima, kao što ni mi kad smo bili mali nismo uzimali bombone od nepoznatih ljudi kada bi nam iste i pružili. Sećate se? Pa, da.

Dolazi bus, uparkirava se na jedan jedini peron na autobuskoj stanici i otvaraju se vrata. Niko ne izlazi, a gospođa se obično prva ukrcava. Bez pozdravljanja šofera, samo kaže Rušedalsvika, mesto dokle putuje, zatim provlači platnu karticu kroz automat i uzima autobusku kartu. Sledeći sam ja. Isto tako, uklapam se, samo kažem Fleke i čovek mi kuca kartu. Ja obično plaćam kešom. Tamo u školi, krajem svakog meseca mi u paru vrate novac, a ja njima dam kartice koje sam tokom tog meseca skupljao, da imaju za uspomenu i dugo sećanje. U autobusu su pored gospođe Baksuzić i mene, jedino klinci iz osnovne i srenje škole. Svi smo vezali pojaseve, ćutimo i vozimo se. Ni jedna jedina reč se ne čuje.

Prva sledeća stanica, tik na izlazu iz sela je za srednjoškolce. Jedan po jedan u redu lepo izlaze bez da se guraju. Pozdravljaju, doduše, šofera uredno tako što promrmljaju na svom dijalektu "Ha da"s tim da se ovo "d" i ne čuje pa ispadne "Haaaaa". Isto to im i on odgovori. Nastavljamo dalje da istovarimo preostala dva đačeta u osnovnu školu, koja je malo izvan sela. E, tu, kada oni napuste bus, čekamo pet do deset minuta da dođe bus iz drugog sela. Onda, kada konačno stigne, prebroje se putnici pa na osnovu toga se odluči koji će bus koga i gde da vozi. Ne znam kako, ali znam da sam više puta na tom mestu presedao. Ove srede, srećom, gospo'a i ja ostadosmo u bus sa kojim smo i započeli proputovanje današnje, a samo zamenismo šofera (isto se/slično i na norveškom kaže). Nastavljamo put u tišini i tmini. Usput zastajemo na 100 metara na proširenje da bismo se mimoišli sa drugim vozilima jer je put pretesan, a sada je još i sneg. Očišćen je, ne mogu da grešim dušu, ali naveje opet ovo čudo, pa malo se otežano krećemo. Stižemo do znaka za selo Fleke i ja dižem svoju desnu ruku u vis, ne da bih se proteg'o, ne da bih gospo'i mahnuo, već da bih pritisnuo dugme "stop" iznad mog sedišta, kako ne bih prošao kao nekad na počeku kada sam ovde doš'o pa nisam znao da ga upotrebljavaju. Ja navik'o na ono naše "Eeeej, majstoreee, srednjaaaa!" Stiskom na dugmence vozač dobija zvučni i svetlosni signal da na sledećem stajalištu treba da stane, pa to i ovoga puta učini. Izlazim iz autobusa i pozdravljam ga sa "Haaaaa" i on meni uzvraća. "I ja tebi!" obično prokomentarišem pošto napustim vozilo i onda krenem prečicom da se spustim od stanice do staze koja vodi do asfalta, koji dalje ide do škole. Čini mi se da samo ja koristim tu prečicu, ali mi se stvarno ne zaobilazi dodatnih 200 metara da bih došao do istog mesta do kojeg stižem za 20 sekundi, tako što se vuznem samo na dole kroz sneg. Napuniše mi se noge snegom, ali dobro, šta da se radi. Pa zato je zima, osušiće se sve to lepo u školi, imaju dobro grejanje. Greju, bre, sa svih strana. Ne znaš odakle ti ne dolazi toplota, da l' od plafona, da l' od poda, da l' od nekih cevki za ventilaciju ili od radijatora ili pak možda od svećica pošto su posvuda popaljene radi lepšeg ambijenta. Sprdačim se ja na račun nedužnih voštanih stvari, ali postadoh i ja opsednut njima, ali vidim i svi ostali volotneri. I kući ne možemo da sednemo da jedemo dok ne zapalimo svećicu za stolom.

Ulazim u nastavničku kancelariju, raskomotim se - skinem zimsku garderobu, bacim ranac na pod i izujem cipele. Tako u čarapkama, kao i svi ostali - i đaci i nastavnici, koračam ka direktorovoj kancelariji. "Gu moren"(dobro jutro), kažem ja, "Gu moren", kaže on, Onda ga pitam šta danas treba da radim i gde da pomognem, a on obično ni sam ne zna, pa kaže ajde da vidimo. Onda idemo od učionice do učionice i pitamo nastavnike i učitelje "Je l' vam treba volonter?", a oni obično kažu "Ne!". Ne zna čovek šta će sa mnom, nije to uvek slučaj, pa mi reče da idem u kuhinju da pomognem dežurnoj nastavnici i redarima da spremamo ručak.

Školsko dvorište slikano iz nastavniče kancelarije

U kantini mi dadoše kecelju, nož, dasku i kilogram luka i rekoše "Seckaj sinko!". Seckam onaj luka i kukam u isto vreme, a ona dečica mi se smeju, dok seckaju ostalo povrće od kojeg se ne kuka. Prvo me nervirao onaj luk, a onda se pa pomislih "Kad bih imao ovako dobru priliku da se iskukam? Nikad!" Pa mu onda ja udari' na kukanje muško... Nakon luka, rekoše mi da pržim meso. Ali, imamo različite vrste mesa. Za jednog učenika muslimana sam pržio piletinu, a za ostale mešano mleveno meso. Jedno, pak, ne voli ovčetinu, pa za njega smo pržili samo svinjsko. Ali, deca mora da budu zadovoljna i njihova želja mora biti ispoštovana, jer zbog njih se sve to i radi i sprema, kako reče nastavnica u kantini. Poštujem! Kako god kažu, tako ću da uradim. Za to vreme oni su postavili stolove i servirali pribor za jelo. Postavili smo bokale sa vodom i čaše i zapalili svećice. Takođe, serivrali smo prženo mleveno meso, povrće i tortilje na sto. Norvežani su odlepili za meksičkom hranom. Tortilje filuju filom po izboru, a onda ih jedu kao mi palačinke. Najviše su opsednuti tako sosom koji odlično ide uz sve gore navedeno. Svi đaci za užinu dobijaju besplatno mleko koje plaća opština i koje svakim radnim danom stiže na adresu škole.

Kad se završi pauza za ručak, počeh da pokupljam tanjire i da ih ređam u mašinu za pranje sudova, ali me u tome prekinu direktor koji reče da će on to da dovrši, a da ja idem na pauzu da popijem kafu pošto sam naporno radio, a onda da prisustvujem času norveškog jezika u kombinovanom odeljenju od petog do sedmog razreda (ukupno desetak učenika). Škola je mala. Ima tri kombinacije odeljenja i to prvi i drugi, treći i četvrti i poslednja peti, šesti i sedmi. Nakon toga deca idu u osmi, deveti i deseti razred u usmerenu školu. A onda sledi srednja na dve godine gde se specijalizuju šta će da rade u svom životu. U međuvremenu imaju dosta praksi na kojima pronalaze sebe ili donose odluke da baš time ne žele da se bave.

Pošto sam ostao do kraja sa ovom kombinacijom odeljenja, imao sam prilike da ih posmatram ne samo na času norveškog jezika već i na matematici i biologiji. Na času jezika je nastavnica rasipala na pod jednu činiju punu papirića na kojima su pisale reči. Baš onako kao kada se mi igramo asocijacije. :) Onda im kaže da odvoje glagole, imenice i prideve posebno. I to rade celi čas. Na matematici, kod iste nastavnice, pošto oni svi sve predaju, brojali su trouglove na slikama, a onda prešli na kvadrate što im je zadalo veliki problem. "Stranice kvadrata su jednake? Kako je to moguće?" Pitali su se neki đaci. Nisam primetio da ima svako svoje gradivo, nego petenci broje krugove, šestaci trouglove, a najstariji pošto je najteže, broje kvadrate na nekoj slici. Smenjuje se profesor za sledeći čas, za biologiju. To je onaj isti koji im predaje i gimnastiku. Govorili su o ljudskom organizmu i organima. Zaprepastila me jedna devojčica koja je pitala nastavnika da li mi u svom organizmu imamo neku mašinu koja secka hranu koju pojedemo i dalje je izbacuje u vidu govna. On nije burno reagovao na to pitanje, već je odmah krenuo da joj objašnjava najljubaznije moguće, kako stoje stari.

Dugo sam razmišljao šta je ispravno. Pretrpati decu teorijom, kao što mi radimo, ili ih uskratiti osnovnim nivoom znanja kao što oni rade. Sredina je najbolja, ali nije sve tako loše kod njih kao što izgleda, jer oni decu ne spremaju za republička i slična takmičenja, već ih spremaju za život. Da znaju da se snađu. Da znaju da spreme hranu, da voze auto, da prepoviju bebu ili da promene pampers starijoj osobi. Oni imaju praksu u staračkim domovima, u auto školama, u vrtićima, u kuhunjama, u raznim firmama. Na kraju osnovne škole oni možda ne znaju Pitagorinu teoremu, ali zato znaju da ispletu sebi džemper i to svi. Jer kad, da izvinete na izrazu, krne zima, Pitagora te neće greje, nego vuneni džemper. ;)


Odzvoni zvono i za zadnji čas, deca se spremiše za napolje i odoše na sankanje i klizanje, a ja počeh da tumaram tamo-amo, brže-bolje, da pronađem nekog kolegu koji je završio sa poslom za danas i koji vozi ka mom selu, jer autobusa više nema. Samo jedan ujutru u jednom smeru i to je to. Onu decu iz mog sela kući vraća poseban školski autobus. Nahvatah jednog kolegu i odoh mom toplom domu. U Fleke i školu se vraćam u petak, samo što sam tada na mom omiljenom mestu ovde - u vrtiću, koji je u sastavnom delu školske zgrade, samo imaju posebna dvorišta. I eto, dođoh kući, pade već mrak, a tek je četiri sata popodne. E, onda se zabavljamo tako što neki čitamo, neki štrikaju i to sa lampama na glavi jer je svuda svetlo nenormalno slabo. Ja ne znam da li su čuli za sijalicu od 100 vati. A uveče  - "Svitac party".

Eto, opisah vam svoju volontersku SREDU na jedan malo drugačiji način. Čitamo se do ČETVRKA - dana koji ću opisati u sledećem blogu. Pozdrav ili haaAAAA...

Srpska Nova godina u tuđini

U Norvešku sam se, posle zimkog odmora, vratio 10. januara 2016. godine. Posle svakodnevnih dešavanja - slave, proslave, rođendani, Nova godina, Božić i svašta još nečega, bilo mi je veoma teško da se vratim u "normalu", kao i inače, a posebno ovde. Sva euforija koja je mesecima trajala, pre Božića i Nove godine, sada je nestala. Sve je zaleđeno i nigde žive duše nema. Da ne pričamo o dešavanjima. Ipak, iznenadiše me Srbi u Daleu idejom da zajedno proslavimo srpsku Novu godinu.

U međuvremenu me je priajtelj iz Španije pozvao kod njega:

- Hej, da li bi želeo da nam se pridružiš večeras kod mene. Igraćemo neke društvene igrice!
- Hm... Nažalost ne mogu. Imam već nešto isplanirano.
- A, šta to? - tipično južnjačko pitanje.
- Pa, slavimo Novu godinu večeras.
- Haha... mora da se šališ! Šta slavite?
- Srpsku Novu godinu!
- Haha... Priznajem, dobro si me nasmejao. Dobra fora, ali šta god da radite lepo se provedite.

S obzirom da je nas dvoje bilo u zavičaj za vreme praznika, bili smo obezbedjeni dovoljnim zalihama domaće hrane: ajvar, suvo meso, čvarci, kavurma, ljutenica, pita, rakija, pelinkovac i svašta još nešto.


Od nas šestoro iz grupe Srbi u Daleu, jedna devojka je polu Srpkinja, a polu Grkinja. Kada smo joj poslali poruku da ćemo organizovati doček Nove godine 13. januara, ona je na to odgovorila pitanjem: "A, nisam razumela, zašto sada Nova godina?" Objasnili smo joj i ona je rado pristala da učestvuje. Takođe, pridružio nam se i jedan naš drugar Norvežanin.

Po dogovoru, 13. januara u 18.00 časova smo se našli kod Slađana, Bilo nas je ukupno sedmoro. Dok smo domaćin i ja ispred kuće pekli roštilj, uz domaće sevdalinke, ostali su postavljali sto i dekorisali ambijent.

Nije nam mnogo vremena trebalo da se opustimo i svi zajedno zaigramo uz nekima poznate, nekima nepoznate, zvuke Balkana i trube. Svejedno, svi su bili euforični. Na pet minuta su se čuli zveckaji stakala - čokanjčića i čaša i čuveno "živeli", "živ bio!".

Vrhunac je bio kada mi je prišao Norvežanin sa zadatkom da mi na srpskom jeziku nešto kaže. Učili su ga sve i svašta pa se čoveku malo gradivo pomešalo. Prišao je stolu, uzeo parče pite iz tanjira i rekao: "Jeb#m pitu!". Rekoh: "E, baš ste ga lepo naučili!" Vidi on svi se smejemo i ne kapira o čemu se radi, a kada mu objasnismo on se razbesne i poče da priča kako je srpski jezik komplikovan i da jedno "d" ili "b" napravi problem. Rekoh mu da je norveški teži i dadoh mu primer "spise" - jesti i "spisse" - oštriti. Jedina razlika je duplo "s". Pa aj sad ti vidi šta je teže. Ovo naše je bar drugačija reč. I tako, dočekasmo lepo Novu godinu, izljubismo se po naški po tri puta, a onda se brzo i rastadosmo jer je bio radni dan, a svako od nas ima obaveze od samog jutra. Sutradan, za reprizu, kako je kod nas popularno da se i to slavi, spremali smo punjene paprike sa suvim paprikama sa venca. I ne da su nam uspele, nego su bile vrhunske, tako da svaka čast Jeleni - šefici srpske kuhiinje u Daleu. :)

Ovim praznikom smo uspešno završili ovu prazničnu euforiju i sezonu i od sutra se vraćamo norveškoj hrani: ribi, krompiru, džemu i braon siru.

Povratak u ledeno doba

I prođoše čuveni praznici, pa samim tim i moj odmor. Ovde ću opisati kako je izgledao moj povratak u Norvešku, posle dvadeset dana provedenih u Srbiji. Ne bih da pišem o svom predivnom odmoru, ali bih samo da konstatujem da kao nacija izgledamo mnogo srećnije i zadovoljnije, barem u vreme praznika od ostalih nacija koje sam upoznao. Na primer, na ulicama su trubači, ulicama šetaju ljudi sa osmehom na licu i sa prepunim kesama iz šopinga u rukama. Ispred banaka su redovi, ispred telekomunikacionih kompanija su redovi, kafići su puni i treba vam rezervacija, a za kafane da ne pričamo... Sve izgleda kao da su svi prezadovoljni i da su svima novčanici prepuni. Uglavnom, ja sam uživao u svemu tome, a posebno u broju ljudi na ulicama, jer ih ovamo nigde nema. Ipak, najveća razlika, a koju sam zapažao na svakom koraku, odnosi se na ophođenje prema drugim ljudima, odnosno na (ne)poštovanje. Oni se sa jednakim poštovanjem obraćaju svima - bogatima, siromašnima, mladima, starima, čistačima, profesorima, bankarima, predsednicima, političarima... A kako se mi ophodimo i obraćamo jedni prema drugima, to nije ni vredno pomena. Svako se svakome izdire na svakom koraku, svako leči svoje komplekse gde stigne. A to mi se zapažanje  potvrdilo na niškom aerodromu Car Konstantin, kada sam odlazio.

Ostavio sam prtljag na prvom šalteru, a onda stao u red za proveru i izlazak iz zemlje. Skinuo sam kaiš, jaknu i sve to stavio u plastičnu gajbicu koja je prošla zajedno sa mojim ručnim prtljagom i torbicom sa ličnim stvarima ispod skenera. I sve je bilo u redu, ali pre nego da predam pasoš na kontrolu, neko mi doviknu:

- Ej, ti! 'Ajde daj te stvari ovamo da te proverimo! - reče policajac pokazujući ruku na sto pored sebe.

Otiš'o sam do njega razmišljajući kako mi se na aerodromu - granici obraća na srpskom. Odakle je znao da sam Srbin? U redu ljudi koju su bili iza i ispred mene bilo je dosta stranaca.

- Daj mi pasoš da pregledamo, pa da vidimo šta sve imaš u jakni! - bio je nimalo prijatan.
- Šta bih mog'o da imam, samo lične stvari! - odgovorio sam mu.
- Sad ćemo mi da vidimo koje su to lične stvari, polako, polako! - nastavio je da se obraća kao da je zbog toga što nosi tu plavu uniformu uzvišeno biće.

Vratio mi je pasoš, a onda krenuo da mi otkopčava svaki džep na jakni i da proverava šta ima unutra. Jedino što je pronašao bile su karte za avione odštampane na papiru A4 formata.

- A šta je ovo? - pitao me je dok je vadio karte.
- Karte za avione! - rekao sam.
- Pa, to nije ništa. To su krate! Karte? Više njih? Dokle letiš?
- Do Norveške!
- Opa! Zdravstveni radnik?
- Ne, volonter!
- Šta je ovo?
- Novčanik.
- Kol'ko pare imaš kod sebe?
- 300 evra!
- Samo?
- Da.
- To nije dovoljno da putuješ u Norvešku.
- Dovoljno je. Ja sam volonter tamo.
- To nije opravdanje da nemaš 3000 evra kod sebe. Imaš li na kartici tol'ko?
- Opravdanje? Pred kim?
- Aha, evo ti je kreditna kartica! Koliko imaš na njoj para?
- Nema ništa. Prazna.
- Gle što ti lepo ovo dali za čuvanje kartice! - prokomentarisao je malu metalnu stvar za čuvanje kartica. - To kod nas nema! - dodao je.
- Ima i kod nas. - dodao sam.
- Ajde otvaraj torbu da vidim šta imaš unutra.
- Evo, lične stvari samo. - rekoh dok otvarah.
- A šta ti je ovo?
- Džemperi.
- Ladno gore, a?
- Pa, normalno. Ladno! - rekoh slegnuvši ramena i izdahnuvši sa namerom da mu pokažem da je dosadan.
- Gle! Čokanjčići! Ej, gledaj šta ovaj poneo u Norvešku! - reče kolegi pokazujući mu ih.
- To su suveniri iz Srbije. - opravdavah se.
- A u prtljag sigurno imaš rakiju, a?
- Da.
- Bravo, bravo, Srbine! - i tek se onda odobrovolji.
- Ajde cepaj tamo na šalter će ti pobegne avion! - i pokaza mi rukom pravac koji treba da sledim.

Dok sam se kretao obeleženom stazom koja je vodila na druga vrata aviona, s obzirom da sam imao broj sedišta bliži tim vratima, pretek'o me je traktor sa prikolicom punom našeg prtljaga. Radnici iz prikolice bacaju torbe u avion, ja se ukrcavam, sedam na svoje mesto, vezujem pojas i polećemo. A, onda? Onda kreće pravi buvljak:

- Kafa, čaj, sok, pivo? Izvolite? - bili su uporni stjuardi u avionu.

I taman, kada rekoh da se opustim i gledam u nebo kroz prozor, nova runda:

- Parfemi, parfemi! Izvolite? - navaljivali su na svakog od nas.
- Ne, hvala. - odmahivali su mnogi rukama. Ipak, neki su kupovali i to u većim količinama.

Kastup - Aerodrom u Kopenhagenu

Svi galame u avionu. Osećam se kao na pijaci. Stjuardi mole ljude da sede na svoja mesta i da vežu pojaseve, ali oni to ne rade. Prepoznaju se, dovikuju, pozdravljaju, a ne tako retko ustaju i posećuju jedni druge.

Konačno, nakon skoro dva sata leta, slećemo u Švedsku - Malme. Odmah se napravio kilometarski red za pregled pasoša za građane van Evropske Unije i omanji red za građane iz nje. Nakon što su svi prošli šalter za EU građane, pozvali su sve one koji imaju boravišnu dozvolu za Švedsku. S obzirom da ja imam, ali za Norvešku, pitao sam poliajca da li to i za mene važi. Kada je čuo Norveška, kao da se ozario: "Da, da. Naravno. Izvolite sedeći." Otišao sam do šaltera gde mi je prelepa plava Šveđanka uzela pasoš i boravišnu dozvolu. Kada je videla da na njoj piše Norveška, odmah mi je vratila dokumenta i poželela mi srećan put. Sačekao sam prtljag - veliki ranac od 23 kilograma u kome se nalazila uglavnom samo domaća hrana - ajvar, ljutenica, suvo meso, čvarci, kavurm, rakija... :) Pa, normalno, toga ovde nema. Iz aerodroma sam izleteo i uleteo pravo u autobus koji me je prebacio preko moreuza do Danske - Kopenhagena - sada već meni poznatog prelepog grada. Tamo sam još jednom procunjao gradom i po drugi put se oduševio njegovom lepotom, a posebno brojem biciklista na ulici pa čak i kada je temperatura u minusu. Zatim sam otišao na aerodrom gde sam imao nekoliko sati pauzu do sledećeg leta za Bergen. I taman kada sam uš'o unutra, štrajkači blokiraše glavni ulaz aerodroma i počeše sa protestima: "Ne, ne, azilanti! Ovde niste dobrodošli vi!" i tako na sav glas naredna dva sata.

Kopenhagen zimi

Dok sedim, rekoh da se čekiram pa pođoh ka automatu za čekiranje za SAS kompaniju. Prilazim i taman krećem da studiram šta i kako treba da uradim, kad me neko povuče za ruku. Okruh se i videh starijeg čoveka - Arapina sa kapicom na glavi i povećom prosedom bradom. Obratio mi se:

- Sellam aleykum!
- Aleykum sellam! - odgovorio sam.
- Jaadljdasjdlasdasljdasl... - nastavio je on.
- Nei, jeg forstaar ikke. - počeo sam na norveškom! - Vao! Ne mogu da verujem da mi je izletela rečenica na norveškom, a ne na engleskom. To, valjda, znači da sam počeo da razmišljam na tom jeziku. - pomislio sam.

Čovek je shvatio da nisam Arapin, kako mu se verovatno učinilo i otišao na mesto gde je sedeo. Izvadio je ponjavicu, raširio je na pod, izuo cipele i počeo da klanja. Očigledno me je pozvao na molitvu. Taman sam završio čekiranje i okrenuo se, ugledah poznate face. Bili su to srednjoškolci iz mog sela u Norveškoj.

- Vao! Kako je svet mali!
- Šta ćeš ti ovde? - pitali su me.
- Letim za Bergen u 21.00h! - odgovorio sam.
- Pa, i mi! Super, imaš društvo! - radovali su se.

Hteo sam da kupim jednu malu flašicu vode za put, ali kada sam probao da platim karticom to je bilo nemoguće. Otišao sam do prvog bankomata da proverim stanje i kartica je bila blokirana. Zbunio sam se zašto se to desilo i kako jer sam u toku tog dana kada sam od grada dolazio do aerodroma kupio kartu za metro.

Bio sam presrećan jer naredna tri sata sam proveo u njihovom veselom društvu. Usledio je let. Prezadovoljan sam SAS kompanijom. Prezadovoljan cenom, uslugom, besplatnom kafom, vodom i čajem u toku leta, preljubaznošću stjuarda/esa, komforom u avionu i besplatnim prtljagom uz svaku kupljenu kartu do 23 kg, plus besplatni ručni prtljag. Provera stvari je bila krajnje opuštena i svi policajci i radnici na aerodromu su bili nasmejani i zaista preljubazni. "Prijatan let" sam čuo sigurno desetak puta dok sam prolazio sigurnosnu kontrolu pred ukrcavanje.

Inače, aerodromom u Kopenhagenu, sam takođe prezadovoljan. Besplatan internet, udobne fotelje, utičnice za punjenje telefona, blizina metroa, mnoštvo restorana, doduše preskupih i tako dalje. Bergenski aerodrom nije takav. Imao sam pauzu cele noći tamo, a ujutru u 7.00h prvi autobus za dalje. Taman što sam se ulogorio pored utičnice da punim mobilni telefon, prilazi mi jedna devojka sa pitanjem;

- Izvini, možda je ovo najgluplje pitanje koje si ikada dobio, ali... Je l' si ti Milan?
- Da! Ja sam.
- Ja sam drugarica od tvoje koleginice iz Poljske. Vraćamo se u Poljsku upravo iz Dalea.
- Vao! Sad znam, izvini, nisam te prepoznao, a znam te sa slika! Kako je svet mali!?!
- Da, premali!
- Pa, zar nije trebalo da letite sada nekad za Poljsku.
- Pa... - i poče da plače.
- Šta se dogodilo? - pitah zabrinuto.
- Pobego nam je avion! - reče očajno.
- Pa, kako se to desilo?
- Bile smo na aerodromu dva sata pre poletanja i pobego nam je. Bile smo u toalet, 10 minuta pre poletanja i kada smo se vratile, nikoga više nije bilo. Nisu nas pustili da se ukrcamo jer je sve već bilo spremno za poletanje. Počele smo da paničimo, a drugarica je čak aktivirala i sigurnosni alarm. Dikle smo veliku paniku. Ljute smo na sebe, naša je greška, ali i na WizzAir!
- O, da... Nas su danas u SAS-u prebrojavali da vide da li su svi putnici tu, pa tek smo onda poelteli.
- Hoćeš da nam se pridružiš gore?
- Naravno!

I tako, neplanirano, ispade mi odlično društvo na aerodromu, a noć je prošla prebzo. Devojke su bile srećne jer su me upoznale i jer sam ih odobrovoljio nakon onoga što se desilo. Kupile su nove karte za sutra ujutru u 9.00 sati, a ja sam otišao busem u 7.00h do glavne autobuske stanice u Bergenu, a potom od nje do mesta koje se zove Sande. Do Sandea smo putovali oko 3 sata i jednom smo prešli fjord trajektom. U Sandeu me je prijatelj iz Dalea čekao kolima, a onda me vozio još nekih sat vremena, kada sam konačno bio na cilj - u Daleu, u volonterskoj kući. Proverio sam svoju kreditnu karticu i sa njom je sada bilo sve u redu. Bio sam zbunjen šta se desilo, ali bitno je da je sada sve u redu.

Na kraju dana, iako sam bio umoran, ukućanima sam priredio večeru sa srpskom hranom koju sam doneo, a najveći utisak mi je ostavila devojka iz Poljske kada je videvši šta postavljam govorila nazive hrane koji su apsolutno istovetni, a posebno sam se iznenadio za naziv "čvarci!"

Ipak, najveće iznenađenje je bio led koji je okovao selo, pa zato ovaj blog nazvah Povratak u ledeno doba.

 P.S. Izgubio sam fotografije sa proputovanja nazad, pa vas ostavljam uskraćenima za njih.

Epizoda 50 - Od Božića do groblja

Zdravo svima. Srećni vam praznici koji nam dolaze i koji nam prolaze, a koji na nas ostavljaju raznorazne tragove, a obično u vidu kojeg reda sala više.

Kad smo kod praznika, setih se priče od pre petnaestak dana. Sedimo sa profesorom norveškog i razgovaramo o praznicima, a pre svega o Božiću i kako se on slavi u našim zemljama. Pošto sam jedini u grupi pravoslavac, naravno moj Božić se dalko razlikuje od njihovog od datuma, preko hrane i običaja, do najsitnijih detalja. Dok su svi oni pevali katoličke i protestantske Božićne pesme na svojim jezicima, ali sa istom meldijom, ja sam ih gledao zbunjeno. Konačno je došao moj red. Prvo sam se snebivao kako i odakle da počnem, a onda se ohrabrih i krenuh, malo na norveškom, malo na engleskom, a malo rukama da im objasnim sve pojedinosti koje se tiču zadate teme. Dok sam im pričao o tome kako se kod nas slavi Badnje veče i Božić, sve vreme mi je bilo toplo oko srca. Kao da sam tek tada shvatio koliko zapravo mi imamo bogatu kulturu i tradiciju. Tome svemu su mi svedočile njihove znatiželjne face i pitanja koja su mi postavljali dok sam im pričao.
Govorio sam im, najpre, o postu koji prethodi Božiću. O Badnjem danu i večeri, odlasku po badnjak u ranim jutarnjim časovima sa sekirom i flašicom vina, o liturgiji, o položajniku, o običaju paljenja badnjaka ispred crkve, o familijarnoj večeri na podu i slami, o čuvenom "pivkanju", sečenju kolača i drugo. Zatim, nastavnak priče je pratila hrana koja se sprema, kako posna, tako i premrsna za Božić. Govorih im o tradicionalnom kuvanom vinu u Domu kulture u Donjoj Toponici i prazničnoj euforiji koju posebno podgreju svi oni koji se za ovaj praznik vrate svom selu, sa raznoraznih strana.

Zaključak svih je bio da bi voleli da imaju prilike da slave i dožive Božić na ovaj, naš način.

E, sada ide onaj drugi deo, kada sam zaćutao na istu temu "Tradicija i kultura". Vraćam se kući sa volonterkom iz Nemačke, nešto kasnije uveče. Selo je, naravno, prazno. Prolazimo pored simpatičnog groblja, a to jer je urđeno i osvetljeno kao neki parkić, a smešteno u dvorištu prelepe drvene bele crkve. Razgovor je započet pitanjem da li se plašim mraka i groblja, a nastavljen je sledećim tokom:


Ja: Ne, ja se ne plašim groblja kao groblja. Pogotovu ne ovakvog groblja kao što je ovo ovde.
Ona: Kod nas, u Nemačkoj, groblje je slično kao ovde. Kako izgleda srpsko groblje?
Ja: Pa, izgleda drugačije. Obično je smešteno na periferiji sela i u mraku je.
Ona: Strašno je zbog mraka?
Ja: Pa, da. A posebno jer su spomenici najrazličitijih dimenzija, oblika i boja. Nekako je nepregledno.
Ona: Da li te je strah da prođeš tamo noću zbog vampira?
Ja: Ne zbog vampira. Ne verujem u njih. Strašnije je proći tuda zbog pasa lutalica koji tamo obično borave.
Ona: Kakvi su to psi? (zbunjeno)
Ja: Oni koje ovde ne možeš da sretneš. Psi koji nemaju vlasnike.
Ona: Pa zar nemate azile?
Ja: Imamo, ali, ne znam, kod nas ih ima previše.
Ona: I oni žive na groblju? Zašto? (zbunjenije)
Ja: Pa, da. Verovatno se skupljaju tamo zbog hrane.
Ona: Kakve hrane? Zbog kostiju? O, ne!
Ja: Ma, ne zbog kostiju. Zbog hrane koju ljudi iznose na groblje.
Ona: Zašto hranu iznose ljudi na groblje? (još zbunjenija)
Ja: Da li znaš šta su zadušnice?
Ona: Da, mi imamo to jednom godišnje, početkom novembra.
Ja: Da, a mi imamo 3 ili 4 puta godišnje. Tada ljudi nose hranu na groblje.
Ona: Za koga?
Ja: Pa, bre, za njih, kako za koga. Znaš?
Ona: Ne! Za pokojnike??? (prezbunjena)
Ja: Ma, ne...
Ona: Pa, ko jede tu hranu?
Ja: Pa, ne znam. Ljudi se služe!
Ona: Misliš ogladne na groblju pa jedu tamo?
Ja: To se nosi da pokojnici jedu!
Ona: Hahahaha, znala sam da si nešto smislio. "Pokojnici da jedu!", dobra ti je fora.
Ja: Ma, da, vidiš kako sam ja duhovit, sve sam to smislio da bih te nasmejao. U principu isto je groblje i kod nas kao i ovde i to je to.
Ona: E, baš si me na trenutak zbunio.

I tako me Nemica baci na razmišljanje o našim običajima. I sada dok sam guglao ove sličice za blog, dakle izvor je google.com, naiđoh na odluku Skupštine grada Beograda o kažnjavanju građana koji iznose hranu na groblje. Kažnjavanje vrše komunalni policajci na licu mesta. Ne znam da li je ovo zaživelo, ali sve je ovo mnogo bolesno za moj mozak. Ne znam šta je više bolesnije, to što hranimo pokojnike, što se mi služimo i delimo hranu na groblju ili što komunalna policija kažnjava sve to.
Uvek mi je bilo interesantno da pitam "A zašto se to radi?" i to za sve za šta nisam pronalazio logičko rešenje. Gotovo uvek sam dobijao odgovore "Pa zato, tako valja!" ili "Tako treba, tradicija!" i slično. Mnogi bi prekinuli sa ovime, ali misle "šta će da kažu ostali?", "ima da se obrukamo pred narod!" i slično. Sve dok razmišljamo šta bi drugi rekli i kako bi reagovali na naše činjenje odnosno nečinjenje, silujemo sami sebe.
I sve dok se mala deca raduju zadušnici jer za njih isključivo znači pregršt slatkiša, treba da se zapitamo kuda sve to vodi.

Živeo krematorijum i ajd' u zdravlje! :)