"A kad ćeš da pišeš o vrtiću?"
Pitaše me ovo mnogi, a posebno vaspitači. Normalno, najviše ih interesuje. Evo, pišem sada.
Trebalo mi je malo više vremena, pošto radim samo jednom nedeljno u vrtiću, pa da sve to malo bolje shvatim i upoznam, da ne žurim sa tekstovima, kao obično.
Ne znam kada im počinje dan, ali ja startujem od 8.45h, kada pristigne autobus iz mog sela u selo Flekke. Vrtić je javni i u sklopu je škole. Vrtić čini jedna prostorija za ručavanje, nedaleko od velike kantine koju koristi i škola, zatim veliki hol u kojem su čiviluci i fioke sa imenima sve dece. Oni tu ostavljaju kišne kabanice, cipele i patike, garderobu, vlastite igračke i drugo. Desno je veća prostorija sa velikim drvenim policama koje su pune sa igračkama i raznoraznim zafrkancijama koje okupiraju pažnju najmlađih, ali iskreno i nas odraslih. Tu su, takođe, razni materijali za radionice, crtanje, bojenje i drugo. Pored je mala prostorija sa trosedom i dušecima i velikom drvenom kutijom koja je puna sa knjigama. Ona služi kao čitaonica. U obe te prostorije boravi starija grupa dece, njih desetak, a od 3 do 6 godina. U nastavku je prostorija za mlađe, od 1 do 3 godine, i njih ima isto desetak. Na 20-ak dece raspoređeno je desetak vaspitačica. Direktor škole, ali i sve kolegince su se oduševile mojim dolaskom, jer smatraju da im je preko potrebna pomoć od strane muške osobe u vrtiću. Kažu da je za vaspitače muškarce veoma lako da dođu do posla. Kasnije mi je bilo i jasno zašto, pa treba da se savladaju ona deca. :) Nisam siguran da detaljno objasnim plan rada vaspitača, ali svaki dan se smenjuju. Neki imaju slobodne dane u toku nedelje, a ovi koji rade dolaze i odlaze u različito vreme. Na primer ako je neko od početka dana tu, onda on ide ranije kući, i tako redom dok roditelji ne pokupe i poslednje dete, a to je obično negde oko 16.00 časova.
Ono što mi predstavlja, još uvek, problem jesu imena kolega i dece. Prvo, mnogo ih je, pa čak i da su srpska, a kamo li norveška imena. Neka još uvek ne mogu ni da izgovorim, ali važno je da su moje ime več naučili svi. Zato sam uzeo lepo papir i ispisao ih sve, a u zagradi ih objasnio deskripcijom kako izgledaju, da bih znao čije je koje ime. :)
Bez obzira kakvo je vreme, sva deca provode polovinu dana napolju. Dvorište je orgrađeno žicom, a vrata za ulazak u vrtić su sa visokom bravom, tako da deca nemaju mogućnosti da samovoljno odu van/unutra. Na prelepom zelenom travnjaku je postavljen čamac, nedaleko od njega stoji drvena lokomotiva, a tamo na jednom brdašcu je kućica puna plastičnih igračaka. Klinci uđu u kućicu i u gajbici natovare igračke koj žele, potom gajbicu zakače na biciklicu i sa njom se stazicom spuste do velikog kruga sa peskom i igra tek počinje! Tu su naravno ljuljaške, ali ne neka moderne i vanzemaljske kako se verovatno očekuje, već napravljene od drvene konstrukcije, lanaca i automobilskih guma. Naravno, slikanje je zabranjeno, a posebno kada su u pitanju deca, pa nisam želeo da rizikujem. Naravno, može uz odobrenje roditelja i slično, ali mi to za sada nije potrebno. Pre nego da izađu, ova veća deca se sama presvuku, navuku kišne kabanice i gumene čizme, a vaspitači pomognu ovim manjima. Ako nema kiše, što je prava retkost, deca pobacaju kabanice i ostanu u majicama, a ne retko i izuju čizme pa bosi trče po dvorištu. Omiljena igra im je skakanje po barama i prskanje vodom. Takođe, uživaju da malim plastičnim grabuljicama sakupljaju lišće i ubacuju u gajbice koje potom biciklicama transportuju na gomilu koja predstavlja kompostište. Baš su lepo ovo osmislili. Deca se i igraju, ali su i korisna jer čiste dvorište. Ako slučajno idu van dvorišta vrtića, obavezno oblače žute svetleće prsluke. Ako, pak, idu pored vode, pored navedenih prsluka, obavezno imaju prsluke na naduvavanje za spasavanje.
Pre neki dan sam pisao o tome kako su mi u školi tražili da idem kod lekara u najbliži grad da bi mi uzeli krv i ispitali me jer dolazim iz Srbije. Danas me je srela ista gospođa i rekla je da se duboko izvinjava i da ipak ne treba to da radim. Proverila je listu zemalja koje mogu biti rizične za prenos nekih bolesti i Srbija nije na tom spisku. Uh... Doduše, to mi je bila super šansa da odem u najbliži gradić - Forde. :)
Jedna od vaspitačica je svake nedelje zadužena za kantinu i higijenu. Nemaju pomoćno osoblje koje radi te poslove. Ona je zadužena da oko 11.00 časova postavi doručak. On obično bude u obliku toplih sendviča, sutlijaša i slično, a jednom nedeljno obavezno u vidu toplog jela - često kuvanog povrća. Danas smo recimo jeli sutlijaš. Interesantno mi je jer ga spremaju bez šećera. Svako, potom, sebi stavi šećer, suvo grožđe, cimet i margarin po želji. Opet sam se iznenadio jer, oni koji ne vole slatko, jedu ga sa salamom. Posle doručka se ide napolje. U 14.00 časova je vreme za voćnu pauzu i tada svi sede za stolom i jedu voće - sitno naseckane banane, mandarine, pomorandže, jabuke i kruške. I posle ručka se ide napolje, do kraja dana obično. U međuvremenu, dok su unutra, imaju radionice gde crtaju i boje ili pevaju uz gitaru prelepe dečije pesmice. Imaju i koreografije za svaku od njih. I ovde, kao i u školi, deca učestvuju u spremanju hrane i čišćenju prosotrija nakon toga, po unapred utrvđenom redosledu - kao kod nas redari. Naravno, tu učestvuju samo deca iz starije grupe. Ne dešava se retko da vaspitači pozovu po nekog roditelja da kada ima vremena dođe i pomogne oko čuvanja dece, čišćenja dvorišta ili oko spremanja hrane. Zaista, mnoge stvari se ovde rade volonterski i to je normalno. Na primer, kada se pokvari nešto oko struje, čekaju na roditelja koji zna to da sredi, a ne zovu odmah majstora, jer tako štede novac. Primetio sam da dosta štede i da dosta čuvaju stvari - veoma vode računa o inventaru i o svim sredstvima kojim raspolažu.
Danas sam prvi put video da su kaznili dete tako što su ga poslali u ćoš. Posle nekoliko pokušaja da ga tamo i ostave, nisu uspeli da ga zadrže. Koliko sam primetio, ovde autoritet ne postoji. Ne znam, zaista, kako je kod nas, nikada nisam radio u vrtiću, ali čini mi se da je mnogo drugačije u svakom pogledu.
Kolektiv je zaista dobar. Svi su me od početka prihvatili veoma dobro. U toku radnog dana, svaki vaspitač ima pola sata pauzu, a u toku radnog vremena se može piti kafa i to mi se posebno sviđa jer i oni po celi dan pijuckaju kaficu. Doduše, već sam pisao, njihova filter kafa iz kafemata je preslaba za naš pojam, ali sam se navik'o. Definitivno je manje štetna nego naša, puna kajmaka i kofeina. Ipak, naša kafa je naša. Nju pijem sa Srbima u svom selu. Pošto sam volonter, radim malo skraćeno, pa oko pola tri sa koleginicom koja živi u mom selu i nedaleko od mene, idemo zajedno kući. Ona vozi neko čudo od automobila, na električni pogon, koje se ne čuje dok ide.
Do sledećih zapažanja i tekstova, srdačno vas pozdravaljam. Doš'o je vikend, ali nema stajanja. Sutra idem da pomognem profesoru norveškog jezika da unosi drva za zimu. On živi u jednom od susednih sela. Kada kažem susednih, mislim da su blizu - vazdušnom linijom, tu odmah preko fjorda ili planine, ali se do njih stiže zaobilaznim tesnim putevima, a to zna da potraje. Najavili su lepo vreme, pa videćemo. Ovde prognoza često ništa ne znači jer se u jednom danu smene sva četiri godišnja doba. 'Ajde pozdrav - hilsen!
Pitaše me ovo mnogi, a posebno vaspitači. Normalno, najviše ih interesuje. Evo, pišem sada.
Trebalo mi je malo više vremena, pošto radim samo jednom nedeljno u vrtiću, pa da sve to malo bolje shvatim i upoznam, da ne žurim sa tekstovima, kao obično.
Ne znam kada im počinje dan, ali ja startujem od 8.45h, kada pristigne autobus iz mog sela u selo Flekke. Vrtić je javni i u sklopu je škole. Vrtić čini jedna prostorija za ručavanje, nedaleko od velike kantine koju koristi i škola, zatim veliki hol u kojem su čiviluci i fioke sa imenima sve dece. Oni tu ostavljaju kišne kabanice, cipele i patike, garderobu, vlastite igračke i drugo. Desno je veća prostorija sa velikim drvenim policama koje su pune sa igračkama i raznoraznim zafrkancijama koje okupiraju pažnju najmlađih, ali iskreno i nas odraslih. Tu su, takođe, razni materijali za radionice, crtanje, bojenje i drugo. Pored je mala prostorija sa trosedom i dušecima i velikom drvenom kutijom koja je puna sa knjigama. Ona služi kao čitaonica. U obe te prostorije boravi starija grupa dece, njih desetak, a od 3 do 6 godina. U nastavku je prostorija za mlađe, od 1 do 3 godine, i njih ima isto desetak. Na 20-ak dece raspoređeno je desetak vaspitačica. Direktor škole, ali i sve kolegince su se oduševile mojim dolaskom, jer smatraju da im je preko potrebna pomoć od strane muške osobe u vrtiću. Kažu da je za vaspitače muškarce veoma lako da dođu do posla. Kasnije mi je bilo i jasno zašto, pa treba da se savladaju ona deca. :) Nisam siguran da detaljno objasnim plan rada vaspitača, ali svaki dan se smenjuju. Neki imaju slobodne dane u toku nedelje, a ovi koji rade dolaze i odlaze u različito vreme. Na primer ako je neko od početka dana tu, onda on ide ranije kući, i tako redom dok roditelji ne pokupe i poslednje dete, a to je obično negde oko 16.00 časova.Ono što mi predstavlja, još uvek, problem jesu imena kolega i dece. Prvo, mnogo ih je, pa čak i da su srpska, a kamo li norveška imena. Neka još uvek ne mogu ni da izgovorim, ali važno je da su moje ime več naučili svi. Zato sam uzeo lepo papir i ispisao ih sve, a u zagradi ih objasnio deskripcijom kako izgledaju, da bih znao čije je koje ime. :)
Bez obzira kakvo je vreme, sva deca provode polovinu dana napolju. Dvorište je orgrađeno žicom, a vrata za ulazak u vrtić su sa visokom bravom, tako da deca nemaju mogućnosti da samovoljno odu van/unutra. Na prelepom zelenom travnjaku je postavljen čamac, nedaleko od njega stoji drvena lokomotiva, a tamo na jednom brdašcu je kućica puna plastičnih igračaka. Klinci uđu u kućicu i u gajbici natovare igračke koj žele, potom gajbicu zakače na biciklicu i sa njom se stazicom spuste do velikog kruga sa peskom i igra tek počinje! Tu su naravno ljuljaške, ali ne neka moderne i vanzemaljske kako se verovatno očekuje, već napravljene od drvene konstrukcije, lanaca i automobilskih guma. Naravno, slikanje je zabranjeno, a posebno kada su u pitanju deca, pa nisam želeo da rizikujem. Naravno, može uz odobrenje roditelja i slično, ali mi to za sada nije potrebno. Pre nego da izađu, ova veća deca se sama presvuku, navuku kišne kabanice i gumene čizme, a vaspitači pomognu ovim manjima. Ako nema kiše, što je prava retkost, deca pobacaju kabanice i ostanu u majicama, a ne retko i izuju čizme pa bosi trče po dvorištu. Omiljena igra im je skakanje po barama i prskanje vodom. Takođe, uživaju da malim plastičnim grabuljicama sakupljaju lišće i ubacuju u gajbice koje potom biciklicama transportuju na gomilu koja predstavlja kompostište. Baš su lepo ovo osmislili. Deca se i igraju, ali su i korisna jer čiste dvorište. Ako slučajno idu van dvorišta vrtića, obavezno oblače žute svetleće prsluke. Ako, pak, idu pored vode, pored navedenih prsluka, obavezno imaju prsluke na naduvavanje za spasavanje.Pre neki dan sam pisao o tome kako su mi u školi tražili da idem kod lekara u najbliži grad da bi mi uzeli krv i ispitali me jer dolazim iz Srbije. Danas me je srela ista gospođa i rekla je da se duboko izvinjava i da ipak ne treba to da radim. Proverila je listu zemalja koje mogu biti rizične za prenos nekih bolesti i Srbija nije na tom spisku. Uh... Doduše, to mi je bila super šansa da odem u najbliži gradić - Forde. :)
Jedna od vaspitačica je svake nedelje zadužena za kantinu i higijenu. Nemaju pomoćno osoblje koje radi te poslove. Ona je zadužena da oko 11.00 časova postavi doručak. On obično bude u obliku toplih sendviča, sutlijaša i slično, a jednom nedeljno obavezno u vidu toplog jela - često kuvanog povrća. Danas smo recimo jeli sutlijaš. Interesantno mi je jer ga spremaju bez šećera. Svako, potom, sebi stavi šećer, suvo grožđe, cimet i margarin po želji. Opet sam se iznenadio jer, oni koji ne vole slatko, jedu ga sa salamom. Posle doručka se ide napolje. U 14.00 časova je vreme za voćnu pauzu i tada svi sede za stolom i jedu voće - sitno naseckane banane, mandarine, pomorandže, jabuke i kruške. I posle ručka se ide napolje, do kraja dana obično. U međuvremenu, dok su unutra, imaju radionice gde crtaju i boje ili pevaju uz gitaru prelepe dečije pesmice. Imaju i koreografije za svaku od njih. I ovde, kao i u školi, deca učestvuju u spremanju hrane i čišćenju prosotrija nakon toga, po unapred utrvđenom redosledu - kao kod nas redari. Naravno, tu učestvuju samo deca iz starije grupe. Ne dešava se retko da vaspitači pozovu po nekog roditelja da kada ima vremena dođe i pomogne oko čuvanja dece, čišćenja dvorišta ili oko spremanja hrane. Zaista, mnoge stvari se ovde rade volonterski i to je normalno. Na primer, kada se pokvari nešto oko struje, čekaju na roditelja koji zna to da sredi, a ne zovu odmah majstora, jer tako štede novac. Primetio sam da dosta štede i da dosta čuvaju stvari - veoma vode računa o inventaru i o svim sredstvima kojim raspolažu.Danas sam prvi put video da su kaznili dete tako što su ga poslali u ćoš. Posle nekoliko pokušaja da ga tamo i ostave, nisu uspeli da ga zadrže. Koliko sam primetio, ovde autoritet ne postoji. Ne znam, zaista, kako je kod nas, nikada nisam radio u vrtiću, ali čini mi se da je mnogo drugačije u svakom pogledu.
Kolektiv je zaista dobar. Svi su me od početka prihvatili veoma dobro. U toku radnog dana, svaki vaspitač ima pola sata pauzu, a u toku radnog vremena se može piti kafa i to mi se posebno sviđa jer i oni po celi dan pijuckaju kaficu. Doduše, već sam pisao, njihova filter kafa iz kafemata je preslaba za naš pojam, ali sam se navik'o. Definitivno je manje štetna nego naša, puna kajmaka i kofeina. Ipak, naša kafa je naša. Nju pijem sa Srbima u svom selu. Pošto sam volonter, radim malo skraćeno, pa oko pola tri sa koleginicom koja živi u mom selu i nedaleko od mene, idemo zajedno kući. Ona vozi neko čudo od automobila, na električni pogon, koje se ne čuje dok ide.
Do sledećih zapažanja i tekstova, srdačno vas pozdravaljam. Doš'o je vikend, ali nema stajanja. Sutra idem da pomognem profesoru norveškog jezika da unosi drva za zimu. On živi u jednom od susednih sela. Kada kažem susednih, mislim da su blizu - vazdušnom linijom, tu odmah preko fjorda ili planine, ali se do njih stiže zaobilaznim tesnim putevima, a to zna da potraje. Najavili su lepo vreme, pa videćemo. Ovde prognoza često ništa ne znači jer se u jednom danu smene sva četiri godišnja doba. 'Ajde pozdrav - hilsen!
No comments:
Post a Comment